Đorđe Balašević - Anita

Dal’ se bar ponekad seti?
Plašim se da ne…
Prosto… Ko u opereti… Sklopilo se sve:
Violinist, tužni pajac, lepa žena i tokajac,
A kulise… Zavejani grad…
Vodila me kud je htela, Dobar sam ja gost
Verešmarti, Citadela, i Lančani most
Zavejani Trg Heroja… Gde poželeh da je moja,
I da uvek bude kao tad.

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k’o nijedna pre.

Pogledom sam posle dugo pratio njen trag,
Zavejanom ulicom Sent Haromsag.
Plašila me slutnja neka,
Znao sam od pre
Sve izgleda izdaleka drukčije.

Srce malo jače bije kad se setim nje
A Listove rapsodije bude stare sne.
Eh, da mi znati gde je,
Dal’ se seti kada veje,
Il’ u inat drugog ljubi tad?

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k’o nijedna pre