Van Gogh - Pupak

Negde, u sebi mirno ona znam da
da čuva plamen koji topi
ovu moju kožu tesnu
za svoju haljinu

Za svoju haljinu od sunca
ne vidim više samo senke
osećam ožiljke od bola
iz mraka svetla jako dugo
mi smo zamišljali

I samo neka pali se
sve što dugo tamno je
a moje znam što bilo je
oduvek, zauvek njeno ostaje
na nebu dim što vidi se
zbog nje polako moje srce gasi se

Polako, mi smo još uvek samo deca
koja bi negde da se nađu
i novi oblak da obuku, k'o novu košulju

Od sunca, ne vidim više čak ni senke
osećam kožu da se kida
a ona tako lako skida, svoju haljinu