Đorđe Balašević - Dok gori nebo nad Novim Sadom

Da se ne lažemo, nije to bio neki most
Od onih podignutih da bi se na njih gledalo
Ne… pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo
I pod njima prvi put poljubilo
Ali… ponekad ga je Ona prelazila svojim uobraženim kadetskim korakom
A mesečina se kao deverika lovila u mrežu njene kose
Po tome ću ga, eto, pamtiti

Rat je kao pijan svat prošao poljem… šenlučio celu noć…
Kaleći bes na ranom žitu i tek niklom bostanu
Zašto? Ne pitaj se, jer… tako je bolje… i Bog je pristao na to…
Ratovi prolaze, a ljudi, eto, ipak ostanu

Za zlo sam teški laik… no, to je stara priča…
Znaš već: Bila jednom dva brata… i to…
Kad sklopim taj mozaik… ostane mi kamičak…
I… to smo izgleda mi?

Ma, hitni papuče u vis, žalosna Panonska Vilo
Za tvoje dugme sedefno ja noćas kraljevstvo dajem
I lupni daire o bok… ramena pospi aprilom…
Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem
Zaigraj… bosa i prkosna…
Dok iznad Novog Sada Đavo pali svoja kandila

Žad na reci tamni čim se sumrak zgusne
Dunav je pred zoru prek
Plaše te aveti što maglom brode teškim skelama?
Ne, strah nije pravi ruž za tvoje usne
Reši ga se jednom zauvek
I veruj zvezdi koja zraku tvog zivota prelama

Nije to prva neman što preti dahom vatre… ne…
Ali ljubav je vitez
Arhanđel s mačem, spreman da i tu alu satre
Da… i samo čeka tvoj znak…