Đorđe Balašević - Dođoška

Njenog brata znao sam tako… iz čuvernja…
Nisam puno mario za te Dođoše
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja
Spori dani davno prođoše
Pretio je da će on na put da mi stane
I da mu se sestre okanem.

A mi smo samo šetali… i pomalo kisli…
Dobro sam se nagled’o njenih koraka
Druge su mi devojke pobegle iz misli
Prhnule… k’o jato čvoraka…
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa
I odvažnog Bilbo Baginsa

Na svim mojim crkvama satovi su stali
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše
Sto hiljada reči znam… al’ jedna mi fali…
Da nju kako treba opišem
I sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše
Al’… ni nalik na druge Dođoše…

Otad baš ne uzimam svaku što se pruža
Srce se odupire… pa se privikne…
Al’ zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža
Pa da na kraj sveta iznikne…
Ma, da se redom postroje odavde do ćoška
Nijedna ko moja Dođoška…

Ta, idi…
Nijedna k’o moja Dođoška…