Đorđe Balašević - Miholjsko leto

Do pola jedan je bila na času klavira
Onda korakom merila grad
I usput gledala izloge
Pardon… svoj odraz u njima
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca
Mala vračka da upravo tad
Uz “Caffe Kibic” polagano nadođe On
Kao plima…

Tajne su tu zato da ih neko nasluti
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti
Bogu je kanuo čaj… svud je prsnuo sjaj
Jedan platan će ostai zlatan
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće
Ne drhti On… to je samo to uvelo lišće
Blaženo Miholjsko Leto
Jedno i sve to za njih…

A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest
Sve češće mu govore “Vi”
Begeš u grudima udara
Bije u bronzane žice
U džepu sretni staklenac…
ko ono novčić i zdenac
Mala vračka da nestanu svi
A Ona bane ko lupež…
I prospe mu kosu
U lice…

Kao osrednji klošar, malo prosed… i prostar…
Na uglu sam zastao sam
Ne tako dobar oktobar
I misli sve… u “ruskom štilu”
A onda shvatih, na prepad….
Da te volim, ko nekad
Vreme samo raspiruje plam
U meni “miholjsko leto”… to prkosno sunce
Pred zimu…