Đorđe Balašević - Branislava

U prvi suton jesen je napala na kej
Park se šepurio u žutom k’o stari ušminkani gej
Na uglu Glavne i Dunavske u moj je prostor kročila
Titrava, poput sveće slavske… Senka sa njenim očima

Bila je cvetak… No, to je jučerašnja vest
Svi smo mi Gospodari Sveta tu negde s dvadeset i šest
Naš grad je bio njen lični atelje
Veliki film se snimao
Bila je jedna od tri želje koje sam ikad imao

Za druge je smišljala slatke kolekcije…
Više ukrase… u bojama nežnim i toplim
Za sebe žaketiće od nekih grubih štofova
Nisu vredele lekcije…
Navukla se… na pilule i Dženis Džoplin
I prve paketiće od onih Propalih Grofova
A priču je moju slušala skeptično
Za nju je, naravno, to bilo totalno falš i patetično
Banalne strasi… Ljubav, ljubomora, čežnja i bol i tom slično
Užas… Patetično

U prvi suton odjednom je zahladilo
Davno sam nučuo da je “na žutom”… Nije me iznenadilo
Do gala revije smo, eto, napokon stigli…
Dame i gospodo, ofucana kolekcija za strašila
Na koncu priča vodi igli… E, lutko… Super si model sašila

Ja sam pred život istupio naježen… I razdrljen
K’o pred streljački vod u zoru
I strah me… Nepromenjen… Dok metak putuje
Al’ sa sudbom se natežem… Onako zagrljen
K’o dve pijane lude na šoru
Znam, kaljavo ordenje na mom kaputu je…

Pričaj mi malo o patetici
Tvoji su sveci za mene tek ubogi mali heretici?
Pričaj mi malo… Ili nemoj?