Đorđe Balašević - Dan posle ponedeljka

Pogledom je dala punomoć da joj utučem dosadu.
Bio sam negde vizavi planete, sam u dubokom ofsajdu.
O slatkom vinu mladosti začas smo priču sklopili,
ispade da smo prosuli daleko više neg’ što smo popili.

Vrtela je isti stari film, samo u svojoj režiji.
Eh, gde si bila prethodnih aprila, dok sam još bio svežiji?
Udavila me Indijom, klepetala k’o nanula.
Ma, sve je bilo legalno dok nije zora kroz prozor banula.

Još jedan utorak, ne, to ne mogu da podnesem.
Taj dan je baksuzan, zar nije dosta što je jesen?
Utorke mrzim – i tačka.

Još jedan utorak koji se ljulja kao ljiljan.
Rekla je, formalno: “Kako ću s tobom kad si pijan
i ne baš sveže obrijan?”

Birala je tanku haljinu, kakve se nose nedeljom.
Špricnula trezor na svoj kombinezon, al’ nije puno vredelo.
Kiša je rondala svu noć i dodje konac laganju –
i nigde šeik ni playboy, nikog sem mene na raspolaganju.

Još jedan utorak koji me zatiče na delu.
Barut na jastuku i otisci na stranom telu.
Gorki su utorki, al’ uvek:

Još jedan utorak, što ja ne bežim, zar sam vezan?
Rekoh joj: “Normalno, kako bih s tobom da sam trezan?
Trezan sam tako bezvezan!”

La, la, la…