Josipa Lisac - Plačem

Plačem. Sama ne znam zašto…
Možda nešto slutim sad?
Jer otkad nije tu,
više ne znam što ni kud…
Same crne, strašne misli prate me svud.

Plačem. On je sada tko zna s kim …
Negdje, možda sretan s njom?
Jer - teško teče dan
kad je čovjek sasvim sam,
i tada lako, tako lako zaboravlja, znam.

Kroz ovu gluhu noć da mi čuje bar glas,
u času kad naš svijet ruši se na nas?
Al’ daleko smo sad - kao pakao i raj…
U svom grlu gušim krik: To je naš kraj!