Đorđe Balašević - Priča o Vasi Ladačkom

Znate l’ priču o Vasi Ladačkom?
I ja sam je tek onomad čuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije,
kažu da je bio čudna sorta…

Otac mu je bio sitni paor,
‘ranio je sedam gladnih usti’.
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava,
umrla je s trideset i nešto…

Imali su par jutara zemlje,
malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba, taman tol’ko kol’ko treba,
al’ je Vasa hteo mnogo više…

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše…
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilaše, ali nije mog’o da ih ima.

Voleo je lepu al’ sirotu,
uz’o bi je, samo da je znao:
voleš jednom u životu, sad bogatu il’ sirotu,
to ne bira pamet nego srce…

Sve se nad’o da će ljubav proći.
Zanavek je otiš’o iz sela.
Nikad nije pis’o nikom, venč’o se sa miraždžikom,
jedinicom ćerkom nekog gazde…

Dobio je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše…
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilaše, sve je im’o – ništa im’o nije.

Propio se, nije prošlo mnogo,
dušu svoju đavolu je prod’o.
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši,
ali nije mog’o da ga nađe…

Mlad je kažu bio i kad je umro,
sred birtije, od srčane kapi.
Klonula mu samo glava, k’o da drema, k’o da spava
i još pamte šta je zadnje rek’o:

“Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,
džaba bilo sata i salaša…
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca čilaša,
kada nisam s onom koju volem…
kada nisam s onom koju volem…
kada nisam s onom koju volem…
kada nisam s onom koju volem…
kada nisam s onom koju volem…”

Znate l’ priču o Vasi Ladačkom?
I ja sam je tek onomad čuo.
Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu,
kažu da je bio čudna sorta…