Đorđe Balašević - Čivutski vrt

Ako kročiš u čivutski vrt, na sedmo koleno čini će pasti…
I, ko da nema drugih bašti… Di sve pupi i sve šljašti…
Di na miru možeš šeboj i božure krasti…
Moja nesretna mati… Htela me spasti… Savetom finim…
Al morala je dotad znati… Da ne sme kasti… Šta da ne činim…

Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši… Ko stari čilaš…
Mahovina ko astragan… Da bez glasa šmugne dragan…
Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš…
Ruka zavesu miče… Trepte u tmini… Biserni zdenci…
Zbog nečeg đurđic uvek niče… Baš u tišini… I baš u senci…

Neću skoro onim šorom… Ne znam posle put odande…
Me sem čoro, moja lolo… Čhu ćo šoro paša mande…
Vetar cvili i leleče… Skini suknju i jeleče…
Nit ko mari, nit ko zna… Na ćer mande čingara…

Ako dirneš u čivutski vrt… Kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić…
Bićeš žedan kraj bunara… I siromah s puno para…
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić…
Ko u tuđi vrt uđe… Crn lebac mesi… U crnom plehu…
Eh… “Ne poželi ništa tuđe…” Svi smrtni gresi… U tom su grehu…

Kao mrva iz džepa… Truni se lako… Život protekli…
Da, rekli su mi da je lepa… Ali baš tako? To nisu rekli…