Smak - Ogledalo

Sav izgubljen, od nekog staračkog straha i tuge
pred ogledalom, sam optužujem sebe i druge

Kao bolesnik pod punom narkozom
ja tonem u neki teški mrak
kao pod nekom dubokom hipnozom
vidiš da klonem, da nisam jak

Ogledalo se brzo krivi i slutim svoj pregažen lik
i više mi se baš ne živi, ranjeni lav ispušta krik

Sve jeseni k'o da kucaju krišom na vrata
i stežu me nekom ledenom omčom oko vrata

A bliži se kraju propala drama
zavesa pada, poslednji čin
glumac će sići sa reklama
u nekoj rupi ljuštiće džin

Ni ispovest, nema mesta da bude i stane
sve govori, samo noć može meni da svane

Hej, režiseri te moje sreće
ja honorara se odričem svog
više mi ništa pomoći neće
ni psihijatar, ni lažni bog