Preda mnom se valja magla neka gusta,
čujem kako tutnje stene pored puta.
saplete se s tobom moja duša pusta,
to kroz suzu vidim dugme s tvog kaputa.

Evo dođe vreme da te srce pusti,
ono više ništa ne želi, ne traži.
Samo se za tebe još moli i krsti,
dok se tvoja senka u daljini blaži.

Odlaziš, ja sluđen stojim,
strah mi se uvlači u kosti,
zemljotres u grudima mojim.
Praštaj, ako ima šta da se oprosti.

Još gledam za tobom zgužvanih ramena
i zavlačim ruke u tminu džepova.
Proziran ko staklo, lagan kao pena,
naviknut da živim od mašte i snova.

Odlaziš, ja sluđen stojim,
strah mi se uvlači u kosti,
zemljotres u grudima mojim.
Praštaj, ako ima šta da se oprosti.

1 komentar(a):

Štampaj / konvertuj u PDF / pošalji mejlom ovaj post

Štampaj / PDF / E-mail