Đorđe Balašević - Stari laloški vals

Uz blagoslov magle i nebeske pravde
vreme je, vele, da idem odavde.
E, ne volem s takvima ni da se svađam,
al’ nisam ja došao, gdi da se vraćam?

Tu je sjahao moj Askurđen!
To je naša ledina, naša Vojvodina,
jedna i jedina.

Nebo i zemlja su spojeni šavom
i jedini kamen je onaj nad glavom.
Tu mi je čardak odliven u zlatu
i komotno vreme na crkvenom satu.

I tu je moja dragana,
baš za Božić neguje klas.
A usput, k’o da tancuje stari laloški vals.

Rasti pšenice, nek nam je roda,
opleti brazdama.
Nisam ja bitanga pa da te prodam
ovakvim gazdama.

Možda odem jedared, kad naiđe red,
al’ idem zadnji od nas,
dok na miru odslušam stari laloški vals.

Nalož’te vragovi urune pakla,
ma, nek se zažari.
Al’ moja se zvezda još nije ni makla,
Bog nad njom stražari.

Ja vam sledim jedared, kad naiđe red.
Al’ i tad mi ostavte čas
da sa njome odigram stari laloški vals.