Đorđe Balašević - Čovek sa mesecom u očima

Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen
Zagledan u čašu preduboku
Bio mi je stran i naizgled normalan
Al tad mu spazih odraz meseca u oku

On me oslovi :
Pa, kako idu poslovi?

Ma idu, progunđah, u vražjeg vraga…
Nato on planu naprasno…

Odmeri me sablasno:
Nemate vi pojma, braćo draga…
Ne znaš ti šta znači ubiti grad
Ne znaš ti bauke kaljavih rovova
Ne znaš ti šta znači spavati sad
Kad sklopim oči… Ništa… Osim tih krovova

Kada sklopim oči nebom naiđu mobe…
Zamirišu gostinjske sobe…
Nebom svadba odzvanja…

Kada sklopim oči nebom promiču lica…
Zatreperi roj tamburica…
Dunav sedef odranja…

Zverko ludila
Što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao…
Al, što se stideti
Što Boga neću videti?
Jer to i nije Bog kojeg sam znao…

Ne znaš ti: nema Oslobođenih…
Svaku tišinu mi granata prošara…
Spašen je taj Prvi Pogođeni…
A svi su drugi večni taoci košmara…

Kada sklopim oči nebom naiđu lađe…
Zvona… lavež… komšijske svađe…
Miris svežeg oranja…
Ali, kada svane, vetri s reke zacvile…
Znam, to tuže vodene vile…
Dunav tamjan odranja …