Đorđe Balašević - Nevernik

K’o ukleti jedrenjak
u gusti modri mrak
uranja kolodvor.
O, dobra noć Banja Luko!

Ne, ne dolazim,
samo prolazim.
Nismo se videli dugo.
Dal’ to beše čast, šinjel maslinast?

Znam, ona spava sad
i možda ponekad
predgrađem njenog sna
prošeta ludi desetar.

Dal’ ikad pomisli
kroz prozor pokisli
il’ je sve pomeo vetar?
Hej, oči čarne ispred kasarne!

Njenima nisam bio po volji,
važno im bilo odakle su moji.
Zašto to smeta, sa ovog su sveta,
hlebotvorci, čestit soj?

Njen me je baba uz’o na nišan:
dal’ sam od njinih il’ baš i nisam?
Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Mani se čiča, ja sam svoj.

Od Stare Kanjiže,
pa malko naniže,
gde Tisa uspori
dići ću salaš na bregu.

Možda im pobegne
kad žito polegne,
kad se jarebice legu.
Možda kad sneva meni dospeva.

Otpravnik klima crvenom kapom:
“Vreme je bilo, ‘ajmo polako”.
Prosipa vetar behara pehar,
spavaj mala, mašala.

Ne volim kad me uzmu na nišan:
dal’ sam od njinih il’ baš i nisam?
Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Za svaki slučaj, još uvek samo svoj…