Đorđe Balašević - Lunjo

Lunjo, moj stari kofer opet miriše na sive ceste
a tvoja soba na mandarine i pržen kesten.
I toplo je tu, tu ispod tvog krova.
O, dobro je tu, u zamku iz snova, pa sretna ti nova.

Lunjo, sad ću ti reći i više nikom i više nikad:
svako je od nas ponekom sličan al’ ti si unikat.
Pročitaš me, znam, od slova do slova.
Prećutiš to, znam, k’o pametna sova, pa sretna mi nova.

Ti uvek znaš najbolji način,
s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin
koji daje poseban ton.

Ti si mali čarobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas.

Lunjo, ako me traže ti slaži da sam odavno mrtav.
Spusti roletne i navij sat na sredu, četvrtak.
A napolju mraz i magla i zima.
A napolju mrak al’ ovde sve štima, od kad tebe imam.

Ti uvek znaš najbolji način,
s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin
koji daje poseban ton.

Ti si mali čarobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas.

Ti uvek znaš najbolji način,
s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin
koji daje poseban ton.

Ti uvek znaš najlepše reči,
ti čak i ćutiš više od svih.
Ti imaš smeh koji sve leči,
ti od psovke načiniš stih.