Đorđe Balašević - Pred zadnji sneg

Kad zadnju brazdu zaorem, po tragu senke rodine…
Procvaće zimske ružice… Po prvi put te godine…
Naić’e studen atarom… Kao regiment oklopni…
I biću samo mirna vlat, kad okopni…

Ja nemam nigdi nikoga… Al moja priča prosta je:
Štogod ih manje zavoleš, menje ti njih nedostaje…
I nisam kadar švindlati… za sobom skele paliti…
Da silom steknem nekog kom ću faliti…

Obećo sam da te neću pominjati…
Bogarati i sudbinu proklinjati…
U varoš se preseliti… Orcati i veseliti…
Obećo sam srca teška… Obećo sam… Al jebešga…

Kad zadnji čokot zagrnem pod skute Svetog Damjana…
U bokal bistre plemenke zapašće trunka tamjana…
Strahovi mladi umiru… Priču sam kraju priveo…
Još onda kada sam i njih nadživeo…

Obećo sam da ću makar za beštiju…
Da ću naći lepšu, bolju i veštiju…
Nemeškinju… Gospodičnu… Ni po čemu tebi sličnu…
Obećo sam srca teška… Obećo sam… Al jebešga…

I utom pašće i zadnji sneg… Preko svih prvih snegova…
A perce anđela je teg spram svih zemaljskih tegova…
Spreman je Onaj varati… Olovni kantar skovati…
Al danas više ne bih trebo psovati…