Đorđe Balašević - Plava balada

E, moj Plavi… bio si malo sirov, al ipak pravi.
Nikad u dilu s bagrom, nikom u stranu, nikome dužan
Bio si, sve u svemu, dobrom čukom naoružan…

Šta da pričam, ja danas ne znam nikog ko ti je sličan
Spremnog da, bez računa, tačno u podne razgrne slabe
I kao Geri Kuper sam izade pred barabe…

Da, tu i tamo setim se devojke po kojoj se znamo…
Ćudljivo kišno leto, sedamdest’ koja – godina raka,
Kad me je školska ljubav ostavila zbog murjaka?

Ajd’, davno bilo, otad se sedam mora Dunavom slilo…
Dok jedro mog kaputa burnim su morem terali vetri,
Na tvoje epolete sletele su zvezde dve-tri.

I tad su došli popovi, pa topovi, pa lopovi
I čitav svet se izobličio
Ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci
Al ko je smeo da te podseća šta si
Dobro se pamti samo prvi u klasi

Ne znam, Plavi, meni se činilo da Beograd slavi
Veliki uskrs duha, svi ti grafiti, a onda Kordon
Pred onom decom ko pred tobož nekom hordom

Znaš šta sledi – ipak je Ona bila nešto što vredi…
Pa kad se onog juna nismo potukli zbog njene časti,
Zar ćemo sad, zbog ovih očajnika željnih vlasti?

Dogod je ovih frikova sa punom vrećom trikova
Ništa što vredi neće vredeti
Zar stvarno nema načina pred najezdom prostačina
Pa ti si školovan da hapsiš taj talog
A ne da puštaš da ti izdaju nalog

Sorry, Plavi, pošaljem katkad srce na raport glavi…
Od starog društva, ništa. Neko je puko, neko je svirno
Ma, ti si super, brate, ako stvarno spavaš mirno…