Đorđe Balašević - Lađarska serenata

Da od silnih briga Bog posustane,
Pa me zamoli da ga odmenim,
Ne bi bilo lepo da mu, dok ne ustane,
Svet na bolje promenim…

Ipak, kad već držim žezlo čudesno,
Zavar’o bih trag gromom plamenim…
A dotle bih reku skren’o malko udesno,
Starim drumom kamenim…

Pa da kroz moj salaš lađe prolaze,
I od đerma još stanu trubiti,
Da ti bar s basamka gledam obraze…
Kad ih ne smem ljubiti…

Pa da me u službu sam car pri’vati…
Teget mundir knap… Dugmad – dukati…
Da se, kad medaljon kreneš pokazivati,
Nemaš čime brukati…

Pa da i tvoj baba podavije rep…
I da drugi list počne listati:
Jel’te, gospon-matroz, možel’ ovaj šlep
Pod vaš oraj pristati?

Malen je sobičak srce bekrije…
Jednu jedinu može primiti…
Al bez brige… Sve da santa nebo prekrije…
Imaš di prezimiti…

Sad utuli fenjer… Sakri šibicu…
Mesečev ću prah tek da istrunim…
Da u mraku lovim zlatnu ribicu…
Da joj želju ispunim…