Đorđe Balašević - Galicia

Pred zoru je sa njine strane obično muk…
Pod velom magle zvecka osmi kozački puk…
I svu noć mi inje kamuflira šinjel uz polegli brest…
U inat ću i ovo pismo poslati… Znam: “ime i adresa nisu poznati”…
Dok tikvan-poštar ne skonta ko to čeka sa fronta… Kakvu dobru vest…

I tek da znaš… Ovo na slici je naoko pitomi pejsaž Galicije…
Al mira ni čas… Sve živo pali na nas…
Fotograf jedini metkove špara…
Oberst kao lud olovo rasipa, fotograf jedva katkad okine sa nasipa…
Na nadošloj Visli se soldati stisli… I svima su nam pomisli… Daleko…

U sumrak je sa njine strane obično žal…
Zatuži ađinokaja ko ranjeni ždral…
Al postane krotka kad drmne je votka… Onako “na belo”…
Pod mojom šapkom lavovi se baškare…
U snu mi pleteš beli šal za maškare…
Sva se pobrka pređa kad te obgrlim s leđa… Kao violončelo…

I tek da znaš… Mesec u žici je… Zvone na večernje zvona Galicije…
I neka mi to ne uzme nebo za zlo…
Al ti si jedino čemu se molim…
Brinuću već ja… Nemoj ti brinuti… Ma, da sam ‘teo već sam stoput mogo ginuti…
Dok otiče Visla… Natraške, van smisla… I kreću jata pokisla… Daleko…