BIJELO DUGME
(Sarajevo)

Lider i osnivač grupe, Goran Bregović (rođen 22. marta 1950. godine u Sarajevu) u detinjstvu nije pokazivao veliku sklonost ka muzici. Iz drugog razreda niže muzičke škole (odsek violina) izbačen je kao lenj i netalentovan. Kada mu je majka početkom šezdesetih godina kupila gitaru, početničke lekcije mu je davao Edo, brat scenariste Abdulaha Sidrana. Prvi, bezimeni sastav osnovao je u osmom razredu osnovne škole. Goran je želeo da upiše srednju likovnu školu, ali je majka. uplašena da se tamo skupljaju homoseksualci, insistirala da se opredeli za saobraćajnu tehničku školu. Pristaoje pod uslovom da mu dozvoli da pušta kosu. Uz tu školu išlo je i mesto basiste u grupi lzohipse u kojoj se nije dugo zadržao, kao ni u saobraćajnoj školi. Prešao je u gimnaziju i u grupu Beštije. Već sa šesnaest godina počeo je sam da se izdržava, pa je svirao narodnjake u kafani u Konjicu, prodavao novine i radio na gradilištima.

U to vreme je Željko Bebek (roden 16. decembra 1945. godine u Sarajevu) pevao u grupi Kodeksi, jednoj od značajnijih sarajevskih postava tog vremena. Grupa je kuburila sa bas gitaristima koji su se smenjivali kao na pokretnoj traci. Na koncertu Beštija, Željko je zapazio Gorana i preporučio ga kolegama iz grupe. Tako su Kodeksi sa njim počeli da rade u sastavu: osnivač i gitarista Edo Bogeljić, pevačica Ismeta Dervoz {kasnije prešla u Ambasadore), bubnjar Lućano Paganoto i Željko Bebek (vokal i ritam gitara). Za Gorana se tada interesovao i sastav Pro arte, ali njemu takvo viđenje soul muzike nije bilo primamljivo. Leta 1969. godine Kodeksi su dobili tezgu u dubrovačkom "Splendid" baru gde su svirali klasičan repertoar za turiste. Pred put su ostali bez Ibsmete Denroz koja je napustila grupu i posvetila se fakultetu. Ipak, uočio ih je Italijan Renato Paćifiko i ponudio im da sviraju dva meseca u njegovom klubu u Napulju. U tu avanturu su se upustili početkom 1970. godine uvežbavši progresivni repertoar na tragu Džimija Hendriksa i grupe The Cream. Posle prvih svirki Renato ih je, vidno razočaran, uputio da sviraju kazačok i slično, kao u Dubrovniku. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora Edo Bogeljić se vratio u Sarajevo i Goran je prvi put prešao na solo gitaru. Jedan italijanski muzičar je angažovan kao basista. Kada je i on odustao, leta 1970. godine Goran i Željko su pozvali Zorana Redžića (rođen 29. januara 1948. godine u Sarajevu) koji je u to vreme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića (rođen 9. marta 1950. godine u Beogradu). Kada su se sva četvorica našla na okupu, stvari su krenule u drugom pravcu. Kodeksi su do tog trenutka sasvim solidno živeli, svirali su u dva kluba, držali su se komercijalnog repertoara i imali redovnu publiku. Milić Vukašinović ih je sve inficirao novim videnjem muzike. Počeli su da sviraju u skladu sa onim što su tada snimali Led Zeppelin i Black Sabbath. Dve nedelje po njegovom dolasku, dobili su otkaz u svim mestima u kojima su svirali.

Bez angažmana, sa nešto uštedevine, ostali su na ostrvu Kapri. Pozvani su da svoju novu muzičku koncepciju predstave u jednom klubu na ostvu lskia. Po završetku letnje sezone prestao je i taj angažman. Vratili su se u Napulj gde su jedva preživljavali. Postupno se iz te kombinacije sve više izdvajao Željko Bebek. Prvo su ga naterali da prestane da svira ritam gitaru, jer to više nije bilo u modi. Bebek se teško prilagođavao novom materijalu, a i pevački je za njega bilo sve manje mesta. On bi otpevao uvod, a zatim bi ostala trojica improvizovala po pola sata. Uz to, Milić je sve češće pevao. Polovinom jeseni 1970. godine Bebek se uvređen vratio u Sarajevo. Samo godinu dana ranije bio je stub Kodeksa, da bi razočaran otišao kao višak. Preostala trojica nastavila su da nastupaju kao Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil (basista lndexa) i vratili ih kući. Do leta 1971. godine nastavili su da sviraju kao Mića, Goran i Zoran a onda je Milić Vukašinović otišao u London. Goran je upisao filozofiju, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Goran prvi put ogledao kao kompozitor. lako punih godinu dana nije govorio sa Bebekom, kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju, Goran je odlučio da pozove starog pevača. Snimili su "Patim, evo deset dana" koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro. A-stranu je zauzela danas zaboravljena "Ostajem tebi" koju je na festivalu "Vaš šlager sezone" pevao Zlatko Hodnik. Pesmu "Patim, evo deset dana" Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao u vojsku, ali su oni čekali na njegov povratak.

Tokom Bebekovog boravka na vanrednom odsustvu snimili su još četiri pesme: "Kad bi' bio bijelo dugme", "U subotu maia", "Na vrh brda vrba mrda" i "Hop-cup" od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu. Nezadovoljan muzičkim pravcem kojim se Jutro kreće, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i oduzeo im pravo na ime grupe. Oko autorstva su se preganjali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran lpe lvandić (rođen 10. decembra 1955. godine u Varešu) koji je pre toga svirao u sastavu Roki klavijaturista Vlado Pravdić (roden 6. decembra 1949. godine u Sarajevu) koji je prešao iz lndexa. Sredinom godine, grupu je posle svađe napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković. Za novo ime su se odlučili relativno lako. Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a i publika ih je znala po pesmi "Kad bi' bio bijelo dugme", odabran je taj vizuelno zgodan simbol i grupa je zvanično krštena kao Bijelo dugme 1.januara 1974. godine. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Goran je kasnije isticao kako je ta saradnja uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju. Nove snimke "Top" i "Ove ću noći naći blues" ponudili su upravo osnovanom sarajevskom Diskotonu. Tadašnji muzički urednik Slobodan Vujović odbio ih je uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati da sačekaju bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, istog dana su potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Ta loša procena Diskotona bila je najveći poslovni kiks u istoriji jugoslovenske diskografije. Željko Bebek je odlučio da napusti posao u Savezu zajednica socijalnog osiguranja Bosne i Hercegovine i da, iako oženjen i sa malim detetom, krene u rizičnu avanturu. U početku su svirali u manjim gradovima, posebno u Zenici. Kada su shvatili da im basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali Zorana Redžića. Sledeći singl sa pesmama "Glavni junak jedne knjige" po tekstu pesnika Duška Trifunovića (13. septembar 1933 - 28. januar 2006.) i "Bila mama Kukunka, bio tata Taranta" gotovo istovremeno su objavili Jugoton i Diskoton jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. To im je donelo dobrodošlu gužvu u štampi i pomoglo prodaju ploče. Prvi veći nastup imali su na BOOM festivalu u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Koncertni snimak njihove pesme "Ove ću noći naći blues" zabeležen je na duplom albumu snimljenom na toj smotri. Tog leta su svirali u hotelu "Croatia" u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl sa pesmama "Da sam pekar” i "Selma" (autor teksta pesnik Vlado Dijak) objavili su 30. avgusta 1974. godine i to je bio prelomni trenutak njihove karijere. Ove pesme su ih izbaciie u prvi plan. Tokom septembra su svirali kao predgrupa Jugoslovenskoj pop seiekciji Tihomira Asanovića, a oktobra su u ljubljanskom studiju "Akademik" za dvadesetak dana snimili debi album "Kad bi' bio bijelo dugme" koji je objavljen već krajem novembra. Nekoliko dana pre izlaska ploče, 9. novembra su učestvovali na Skopskom festivalu, gde su izveli pesmu izvesnog Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su najveću bruku u karijeri, kako je kasnije objašnjavao Bregović. Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada kultne emisije Radio Beograda "Veče uz radio", gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, naprečac osvojili publiku. U to vreme su već radili sa agilnim zagrebačkim menadžerom Vladimirom Mihaljekom i on je organizovao da 16. novembra sviraju u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe. Petnaest hiljada okupljenih dočekalo ih je oduševljeno. Bilo je sasvim očekivano što je debi album od samog početka zabeležio odličnu prodaju. Zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića, koji će i ubuduće biti zadužen za njihova diskografska ruha, album je doneo seriju prijemčivih pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak krstio kao pastirski rock. Stefanovićev omot je kasnije uvršćen u englesko izdanje knjige "Pet stotina najlepših omota sveta". Debi album je išao na sigurnu loptu koncertnih favorita. Na njemu su bile nove verzije ranije poznatih pesama "Kad bi' bio bijelo dugme", "Patim, evo, deset dana" i "Selma", a nova "Ne spavaj, mala moja, muzika dok svira" je odmah dobila epitet plagijata Čak Berijeve {Chuck Berry) "Rock and Roll Music". To nije bila prepreka da velikom brzinom uđe u uši slušalaca. Uostalom, nije bez razloga odabrana da bude muzički debi glumca Bogdana Diklića koji ju je otpevao u filmu "Nacionalna klasa". Za ploču je vladalo veliko interesovanje i oborila je prethodni rekord YU grupe koja je debi album iz 1973 godine prodala u 30 000 primeraka. Već februara 1975. godine Bijelom dugmetu su na Opatijskom festivalu dodeljene ziatne ploče jer dostigli tiraž od 40 000 primeraka. Krajnji skor je 100 000 albuma i 41 000 prodatih kaseta.

Promućurni Mihaljek je krajem februara 1975 godine organizovao Kongres rock majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da pogura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvoricu najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Time, Josip Boček (ex Korni grupa), Bata Kostić iz YU grupe i naravno Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu "Kongres rock majstora" (Jugoton 1975.). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Na albumu su pesme "Ima neka tajna veza" (na tekst Duška Trifunovića), "I kad prode sve, pjevat ću i tad", "Znam za jedno tiho mjesto" i instrumental "Minijatura za moju majku". Njih četvorica su održali turneju, a pratili su ih članovi YU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom "Da mi je znati koji joj je vrag" za čiji omot je ilustraciju uradio Bregović. Zatim su krenuli na iscrpnu jugoslovensku turneju. a već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji domaći sastav.

Uoči snimanja druge ploče povukli su se na visinske pripreme u selo Borike u istočnoj Bosni. Razrađivala se ploča koja je morala da potvrdi kako prvi uspeh nije bio slučajan. Album "Šta bi dao da si na mom mjestu" sniman je tokom novembra 1975. godine u Londonu sa producentom Nilom Harisonom (Neil Harrison). Bas gitaru je svirao Željko Bebek, jer je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio srednji prst leve ruke dok je menjao gumu na kombiju. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Udarni hitovi bili su "Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac", "Došao sam da ti kažem da odlazim", "Ne gledaj me tako i ne ljubi me više" i "Požurite konji moji". Boravak u studiju iskoristili su da naslovnu pesmu snime na engleskom i ona je pod imenom "Playing The Part" objavljena na promo singlu koji se nije našao u prodaji već je podeljen novinarima. Upakovan u raskošan omot Dragana S. Stefanovića, album je irnao gotovo duplo veću cenu od uobičajene. Ipak je za kratko vreme otišao u tiražu većem od 200 000 primeraka. Zbog njih je Jugoton izumeo dijamantsku ploču jer su prvi dostigli tako visoke tiraže. Odmah po objavljivanju ploče pošli su na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića bas je svirao Mustafa Kurtalić lvlute (ex Kamen na kamen). Najavili su i veliki koncert za Novu Godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Cod. lako je krenula intenzivna reklama, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu Godinu svira drugu Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se prepali glasne muzike. Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Račić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Račić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15 000 mladih, u Beogradu su tri puta prodali halu "Pionir", što nikome pre njih nije uspelo. "Dugrnemanija", kako su je tada nazivali, uzela je pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike za i protiv. Marta meseca 1976. godine u izdanju PGP RTB izašao je retrospektivni album Gorana Bregovića na kome su prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačićek, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju našim iseljenicima u Americi. Doduše, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija. Od koncerata su odustali, ali ne i od odlaska u Ameriku. Tamo su snimili lpetov singl sa pesmama "Džambo" i "Vatra" i Bebekov sa pesmama "Milovan" i "Goodbye, Amerika". Juna meseca su otišli da kopaju na radnoj akciji "Kozara 76" što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Račić vratili su se sa radne akcije okićeni udarničkim značkama. Početkom jeseni na odsluženje vojnog roka su otišli Ipe lvandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz lndexa, dok je doiazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer.

I treći album je pripreman u Borikama. Ploča je prvobitno trebalo da se zove "Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje" po pesmi Duška Trifunovića koju je kasnije snimila Jadranka Stojaković. Bregović na taj tekst nije stigao da napravi muziku, pa je smislio naslov albuma "Hoću, bar jednom da budem blesav". To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta "Etol Baš hoćul". Album je opet sniman u Londonu, producent je bio Nil Harison, a bas je svirao Bebek. Album je u javnost stigao 20. decembra 1976. godine. Na ploči je ambiciozna balada "Sanjao sam noćas da te nemam", kao i "Loše vino" iz repertoara Zdravka Čolića (muzika Bregović, tekst Arsen Dedić), jednostavna "Ništa mudro", reska "izgledala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze", folklorom inspirisane "Slatko li je ljubit tajno" i "Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega". Ljubiši Račiću je u međuvremenu dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu. Dobio je otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić {ex Teška industrija). Njih petorica su aprila 1977. godine otišli na turneju po Poljskoj gde su održali devet koncerata. Najavljivani kao "Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokoljenja" izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rock. Po povratku su im se prikijučili Zoran Redžić koji  je odslužio vojsku i Ipe lvandić koji je privremeno bio proglašen nesposobnim za vojnika. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili tehnički problemi, a publika se nije odazivala u istom broju kao prethodne godine. Grupu su razjedali unutrašnji sukobi, a kada su prekinuli turneju po jadranskoj obali, sasvim ozbiljno je počelo da se govori kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima je trebalo da snime živi album. Kritike koncerata bile su uzdržane i prvi put im je posle četiri godine krenulo slabije. Trebalo je smisliti nešto veliko. Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme kao oproštaj pred Goranov odlazak u vojsku. Goran je na tom mestu već nastupao sa grupom Jutro, maja 1973. godine kada je Pop mašina organizovala besplatan koncert, tako da je bio svestan pogodnosti prostora. Te večeri, poseta je prevazišla i najoptimističkije planove organizatora. Procene su se kretaie od 70 000 do 100 000 okupljenih na proplanku u Topčideru, što je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj domaćoj istoriji rock muzike. Posle predgrupa Zdravo, Tako, Leb i sol i drugih, Bijelo dugmeje odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu "Nije nego" reditelja Miće Miloševića. Ispostavilo se da audio snimci sa nastupa tehnički nisu odgovarali za živu ploču, pa su 25. oktobra iste godine u sali "Đuro Đaković" u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti snimci su uvršćeni na album "Koncert kod Hajdučke česme". Naslov je delimično opravdan, jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme.

Po zavrsetku miksovanja koncertne ploče, Bregovićje otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu, ali ne i za njene članove. Zoran Redžić se bavio sređivanjem finansija benda i remiksovao snimke koji su se našli na ploči "Koncert kod Hajdučke česme" Tako se živa verzija pesme "Dede, bona sjeti se, de tako ti svega" obrela kao B-strana singla "Bitanga i princeza" objavljenog 1979. godine. Željko Bebek je juna 1978. godine objavio solo album "Skoro da smo isti'' inspirisan simpho rockom. Snimio ga je sa bubnjarom Điđijem Jankelićem (ex Formula 4 i Čisti zrak), gitaristom Edom Bogeljićem, klavijaturistom Nevenom Pocrnjićem i uz učešće Filharmonije. Ploča je naišla na ravnodušan prijem kritike i publike. Laza i Ipe su uz pomoć gitariste Vlatka Stefanovskog, basiste Zlatka Holda, pevača Gorana Kovačevića, tekstopisca Ranka Bobana i Ipetove sestre Gordane, snimili u Londonu album "Stižemo" koji se pojavio septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz mnogo teških reči u štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga 11. juna iste godine Dugme nije sviralo na rock večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih "Mladost Sutjeske". Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije da na Devetom Kongresu SSO Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma "Stižemo", 10. septembra 1978. godine uhapšen je Ipe lvandić zbog posedovanja hašiša. Optužnica je obuhvatila i ostale sa albuma "Stižemo". Ipe je dobio tri godine zatvora, Goran Kovačević godinu i po, Ranko Boban godinu a Zlatko Hold šest meseci. Zbog specifičnog psihičkog stanja Ipe je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981 godine. U jesen 1978. godine Bijelo dugme se, pojačano novim članom, bubnjarom Draganom Điđijem Jankelićem (roden 29. decembra 1955. godine u Sarajevu) i povratnikom Vladom Pravdićem, okupilo u Niškoj Banji gde su sa Goranom započeli pripreme za novu ploču. Kada su ih oficiri provalili, zabranili su Goranu izlaske iz kasarne, tako da su se u Sarajevu okupili tek 1. novembra 1978. godine, po njegovom izlasku iz vojske. U Studio V Radio Beograda ušli su već početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma "Bitanga i princeza" pratila je serija cenzorskih poteza Jugotona. Odbijen je omot Dragana Stefanovića zbog "vulgarnosti". Nije prihvaćena fotografija na kojoj ženska noga šutira muškarca u kritično polje između nogu. Ploču je na kraju upakovao kućni dizajner Jugotona l. lvezić. Iz pesme "Ala je glupo zaboravit njen broj" izbačena je psovka "Koji mi je rnoj". Iz ključne balade "Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš", stih "A Hrist je bio kopile i jad" promenjen je u "A on je bio kopile i jad". Po obavljenim intervencijama ploča se pojavila polovinom marta 1979. godine i proglašena je njihovim prvim, zaista zrelim albumom. Urbana, potpuno lišena folk uticaja, na tragu Egziperijevog "Malog princa", donela je, pored navedenih, pesme "Na zadnjem sjedištu mog auta", "Bitanga i princeza", "Ala je glupo zaboravit njen broj" i emotivne balade "Kad zaboraviš juli” i "Ipak poželim neko pismo". U pojedinim pesmama su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Aranžman za "Sve će to..." je naspisao Ranko Rihtman, a za "Kad zaboraviš juli" Vojkan Borisavljević. Produkciju je radio Nil Harison. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari su je u listu "Zdravo" proglasili pločom godine. Shodno tome i turneja je bila uspešna. U Beogradu su pet puta prodali halu "Pionir" a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor "Branko Krsmanović" i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA su 22. septembra organizovali koncert pod nazivom "Rock spektakl 79.". Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, YU grupa, Revolver (iz Trsta), Metak, Boomerang, okupili su oko 70 000 posetilaca.

U to vreme Goran je prvi put radio muziku za film i to za "Lične stvari" Aleksandra Mandića. Pesme "Pristao sam biću sve što hoće" (tekst Duško Trifunović) i "Šta je, tu je" objavljene su i na singlu. Tokom 1980. godine grupa je bila na raspustu, a Goran je boravio u Parizu. Krajem iste godine objavili su ploču "Doživjeti stotu" nastalu pod uticajem novog talasa. Produkciju je prvi put radio Bregović, što će kasnije redovno činiti. Sem pesama "Pristao sam, biću sve što hoće" i "Pjesma mom mlađem bratu", ostale su bile u duhu novog vremena. U temama "Ha ha ha" i "Tramvaj kreće (ili kako biti heroj u ova šugava vremena)", Bregović je prvi put ponudio političku obojenost, što je takode bila karakteristika novotalasnih sastava. Temu starenja (a tada je imao trideset godina) Bregović je obradio u naslovnoj kao i pesmi "Dobro vam jutro, Petrović Petre" koja je puritance iznervirala stihom "Sve u finu materinu". Provokativni omot ploče uradio je Mirko Ilić ali tako da su postojale tri različite verzije pakovanja. Turneju po Jugoslaviji započeli su 24. februara u Sarajevu a završili je 5. aprila u zagrebačkom klubu "Kulušić" gde su snimili drugi koncertni album. LP je pod nazivom "5. april '81'' štampan u ograničenom tiražu od 20 000 primeraka. Pored starih pesama, na njemu je obrada hita grupe Indexi "Sve ove godine". Uvodnu najavu na koncertu dao je, naravno, Dražen Vrdoljak. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u "Pioniru", početkom septembra su se pojavili na rock festivalu na Hipodromu, a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove Godine u hali "Pinki". Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u lnsbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimske Olimpijade bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Otkriveno je da su u stare kutije stavili nov razglas, ali im je na kraju država vratila zaplenjenu opremu. Izdavačka kuća Jugoton pozajmila je grupi 150 miliona dinara za te carinske troškove, a da bi novac što pre povratila, objavila je kompilacije "Singl ploče (1974-1975)" i "Singl ploče (1976-1980)". Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine su održali turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120 000 ljudi. Budući da je Đidi Jankelić aprila meseca otišao u vojsku, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe lvandić. U isto vreme u javnosti se pojavila informacija da je Bregović izbačen iz Saveza komunista Jugoslavije zbog toga što nije dolazio na sastanke pri Mesnoj zajednici i nije redovno plaćao partijsku članarinu. Budući da je ideja komunizma već bila u opadanju taj slučaj nije naneo nikakve štete grupi.

Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu "A milicija trenira strogoću". Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta (ex Teška industrija), ali pošto je on bio zauzet, tu ulogu je obavio jedanaestogodišnji Ratimir Boršić Rača. Na ploči su bile pesme iz TV emisije "Nedjeijni zabavnik". Februara 1983. godine izašao im je album "Uspavanka za Radmilu M." kojim je Bregović planirao da se oprosti od publike i da posle turneje rasformira grupu. Ploča je snimana u studiju RTV Skoplje, a kao gosti su učestvovali Vlatko Stefanovski, Blagoje Morotov (kontrabas) i Arsen Ereš (saksofon). Štos pesma bila je "Kosovska" otpevana na albanskom jeziku i intrigantna zbog rovitog političkog stanja na Kosovu. Za nju su tekst napisali Bregović, Zija Beriša. Agron Beriša i Špand Ahmeti. Neobično je bilo i to što je naslovna tema akustični instrumental kojom se kao konačni oproštaj ploča i završava. U pesmama "Ako možeš zaboravi", "U vrijeme otkazanih letova", "Polubauk polukruži poluevropom", "Ovaj ples dame biraju" i "Ne plači'' Bregović se sa polovičnim uspehom bavio muzičkim fazama kroz koje je grupa prolazila tokom karijere. Planirano je bilo da koncert na beogradskom Sajmištu 24. aprila bude poslednji, ali je izuzetan odziv publike naveo Bregovića da odustane od prekida rada. Pred kraj uspešne turneje su 16. maja u Beogradu odradili klupski koncert u bašti SKC-a. Po običaju, grupa je opet dobila duži odmor, a Goran je otišao na put oko sveta. Za to vreme Bebek je snimio drugi solo album "Mene tjera neki vrag". Poslednji koncert sa Dugmetom održao je 13. februara 1984. godine u Olimpijskom selu u Sarajevu. Zvanično ih je napustio 23. aprila 1984. godine. Novi pevač postao je Mladen Vojičić Tifa (roden 17. oktobra 1960. u Sarajevu) koji je pre toga bio u grupama Top i Teška industrija. Razmišljalo se i o Alenu lslamoviću, ali on je odlučio da ostane u Divljim jagodama jer se pribojavao da će se Bebek ipak vratiti u grupu. Dugme je sa Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal. Ipe lvandić je te sezone počeo da radi i sa pop grupom Amila koja je objavila ploče "Kakav divan dan" (Jugoton 1985.) i "igre slobode" (PGP RTB 1986.). Pevačica Amila Sulejmanović je inače često bila zadužena za prateće vokale na koncertima Bijelog dugmeta.

Preduzimljivi Bregović je u to vreme sa Zdravkom Ćolićem u Sloveniji osnovao izdavačku kuću Kamarad, a kao distributer nove ploče dogovoren je Diskoton. Album se pojavio decembra 1984. godine. Nazvan je jednostavno "Bijelo dugme" a na omotu nema fotografije članova grupe, već je objavljena reprodukcija slike Uroša Predića "Kosovka devojka". Ploča je opet predstavila folk orijentisanog Bregovića, a gosti su bili brojni: Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, Sonja Beran Leskovšek i Bora Đorđević (sa Bregovićem i Tifom pevao je "Pediculis pubis" i koautor je teksta). Lazar Ristovski je posle snimanja ponovo postao punopravni član grupe. Provokativnost je ovog puta iskazana u obradi himne "I-lej Sloveni" koju su otpevale Ladarice. Taj potez je posredno pokrenuo čitav talas jugoslovenstva kod drugih sarajevskih grupa. Bregović je preradio i svoju staru pesmu "Šta ću nano, dragi mi je ljut" koju je svojevremeno uz pratnju YU grupe snimila Bisera Veletanlić. Uz novi tekst i aranžman, pod nazivom "Lipe cvatu" postala je najveći hit ove ploče. Dug život imale su i "Padaju zvijezde", "Lažeš", "Da te bogdo ne volim" i "Jer kad ostariš". Tiraž ploče i poseta na turneji su, po običaju, premašili sve prethodne brojke. Posle koncerta na Sajmištu opet su se vratili u SKC. Manje nastupe imali su u zagrebačkom klubu "Moša Pijade" kao i u sarajevskoj "Slozi". Pod pritiskom preozbiljnih profesionalnih obaveza, teretom iznenadne slave i skandala u kome je otkriveno da koristi LSD, Tifa je 1. oktobra 1985. godine napustio Dugme i otišao u Gabelu na dosluženje vojnog roka. Sa Dugmetom je poslednji put nastupio 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Sarajlije uz Bajagu i lnstruktore predstavljali domaći rock na Svetskom festivalu omladine i studenata.

Novi pevač postao je Alen lslamovič (rođen 17. avgusta 1957. godine) koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Na novoj ploči "Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavije", Bregović je kao gosta u pesmi "Ružica si bila, sada više nisi" planirao Vice Vukova, pevača zabavne muzike iz šezdesetih godina koji je zbog hrvatskog nacionalizma bio na crnoj listi. Ipak, ideja je bila previše provokativna za to vreme i od nje se odustalo. Na omotu je trebalo da se nađe slika "Dve godine garancije" Miće Popovića, ali kako je on u to vreme još uvek slovio za disidenta, i to je palo u vodu. Na kraju je za omot odabrana kineska propagandna slika koja prikazuje moderan revolucionarni ples. Ploču otvara snimak na kome je sada već pokojni partizan i narodni heroj Svetozar Vukmanović Tempo u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu "Ljubica Ivezić" iz Sarajeva, otpevao staru revolucionarnu temu "Padaj silo i nepravdo". Tempovo gostovanje londonski list "Guardian" je opisao kao "Neka vrsta Bregovićevog državnog udara". U naslovnoj temi Bregovićje proročanski upotrebio stih pesnika Branka Miljkovića "Ko ne sluša pjesmu slušaće oluju". U vreme narastajućeg nacionalizma ponudio je još jednu ploču inspirisanu jugoslovenstvom, a tekstovi na omotu su štampani ćirilicom i latinicom. Sem politički obojenih pesama izdvojile su se: instant hit "Hajdemo u planine" (prvobitno predviđena kao reklama za Jahorinu), balade "Noćas je k'o lubenica pun mjesec iznad Bosne", "Te noći kad umrem kad odem kad me ne bude", "A i ti me iznevjeri" i druge. Beogradski rock novinar Dragan Kremer je u okviru emisije "Mit mjeseca" TV Sarajevo februara 1987. godine, iznoseći mišljenje o pesmama i novom kursu grupe, izveo jedan od većih medijskih skandala tog perioda kada je demonstrativno pocepao omot ploče. Taj nastup je uspeo da u okviru iste emisije iznervira i poslovično hladnokrvnog Bregovića. Uprkos tome, verovatno je suvišno spominjati da je i ova ploča odlično prošla kod publike. Na koncertu na beogradskom Sajmištu, sa njima je nastupala i operska pevačica Dubravka Zubović. Dupli živi album "Mramor, kamen i željezo", snimljen na turneji, pojavio se početkom oktobra 1987. godine. Materijal je producirao Zoran Redžić jer je Bregović posle turneje svojom jahtom otišao na krstarenje po svetu. Naslovna pesma je obrada starog hita iz repertoara zagrebačke grupe Roboti, inače šezdesetih godina hit nemačkog pevača Drafi Dojčera (Drafi Deutscher). Šesnaest pesama na ploči daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova, do poslednjeg studijskog albuma. Pesma "A milicija trenira strogoču" počinje verzijom "lnternacionale", a u uvodnim taktovima "Svi marš na ples" Alen lslamović uzvikuje "Bratstvol Jedinstvo! ". Verovatno zbog toga što je bilo planirano da na koncertima tu pesmu peva na jezicima naroda i narodnosti Jugoslavije. Posle te turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić koji se posvetio poslu sa kompjuterima. Sa grupom se još samo nekoliko puta pojavio na velikim koncertima.

Krajem 1988. godine izašao je album "Ćiribiribela", a na omotu je slika Edvarda Hiksa "Nojeva barka". Najveći hit bila je pesma "Đurđevdan". lskoristivši stih Đorđa Balaševića "A ja nisam s onom koju volim" i staru cigansku temu, uz pratnju orkestra Fejata Sejdića, Bregović je ovom obradom zaludeo publiku napravivši kafanski hit za sva vremena. U izvornijoj verziji, pod nazivom "Ederlezi" ta pesma je kasnije postala udarna u muzici za film "Dom za vešanje" Emira Kusturice. "Ćiribiribela" je imala još jednu provokaciju smeštenu u obradi hrvatske pesme "Lijepa naša" kombinovanom sa srpskom "Tamo daleko". Na turneji, tokom izvodenja ovog multinacionalnog miksa, lslamović je u pojedinim gradovima od letećih projektila besnih posetilaca morao da se krije iza zvučnika. Na snimanju ploče su kao gosti učestvovali Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevaćko društvo, klapa Trogir, orkestar Kadrijevi iz Skoplja, bubnjar Vlada Golubović i basista Nenad Stefanović Japanac. Album je imao još pesama koje su se publici brzo uvukle pod kožu: "Evo zakleću se", "Napile se ulice", "Ako ima boga", "Šta ima novo" i "Ćiribiribela" koja je nastala po motivima stare dalmatinske pesme. Početkom 1989. godine grupa je krenula na dvomesečnu turneju koja je trebalo da traje do 1. aprila. Međutim, posle koncerta u Denrventi održanog 15. marta, Alen lslamović je ne obavestivši nikog, otišao u rodni Bihać pravdajući se konstantnim bolovima u bubrezima. Turneja je naglo prekinuta, a niko nije shvatio da je to bio poslednji koncert u zvaničnoj karijeri Bijelog dugmeta. Otkazali su nastupe u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović je otišao u Pariz ostavljajući situaciju otvorenom za nagađanja.

U proleće 1990. godine izašla je kompilacija balada "Nakon svih ovih godina" nastalih u periodu od 1983. do 1988, godine. TV Beograd je marta 1994. godine emitovala seriju od četiri jednosatne emisije o Bijelom dugmetu snimljena povodom dvadeset godina od objavljivanja prvog singla. U isto vreme pojavio se i dupli kompilacijski album "Ima neka tajna veza". Na omotu je reprodukcija slike "Radost bankrota" Dragana Maleševića Tapija. Bregović je u međuvremenu nastavio izuzetno uspešnu karijeru filmskog kompozitora koju je započeo radovima na filmovima "Kuduz" i "Dom za vešanje" a osnovao je i Orkestar za svadbe i pogrebe sa kojim nastupa po čitavom svetu. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb gde je nastavio karijeru i predvodi Bebek bend. Zoran Redžić je kraće vreme živeo u Finskoj gde je radio kao producent. Po završetku rata se vratio u Sarajevo i pokrenuo ''Stage", rock klub na otvorenom. Mladen Vojičić Tifa je do 1995. godine bio u Sarajevu. Zatim je prešao u Nemačku gde je oformio Tifa Band, ali se ubrzo vratio u Sarajevo i nastavio karijeru. Ipe Ivandić je po izbijanju rata prešao u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Po nekim informacijama, pred smrt je počeo da piše autobiografiju. Laza Ristovski je cenjen studijski muzičar i blizak saradnik na Bregovićevim filmskim radovima. Po napuštanju grupe Alen Islamović je pokrenuo samostalnu karijeru. Điđi Jankelić se početkom devedesetih preselio u Holandiju i objavio je solo disk "Nisam znao" (BB Music 2001 .l za koji je pesme napisao Boško Beuk. Uz sviranje na bubnjevima, Ðiđi se predstavio i kao pevač. Svira u sastavu Balkan Rock Legends koji je u Amsterdamu pokrenuo pevač Vlado Doknić Morison.

O grupi su napisane knjige: "Istina o Bijelom dugmetu" Danilo Štrbac (samostalno izdanje autora, Beograd 1977.), "Bijelo dugme" Duško Pavlović (Dečje novine, Džuboks biblioteka, Gornji Milanovac 1980.), "Ništa mudro" Darko Glavan i Dražen Vrdoljak {Polet rock, Zagreb 1981.), "Lopuže koje nisu uhvatili" Dušan Vesić {Samostalno autorsko izdanje, Beograd 1985.), "Bijelo dugme" Amir Misirlić (Prosperitet / Top Story 2005.), "Bijelo dugme doživjeti stotu (fotomonografija)" Zvonimir Krstulović (Profil 2005.) i "Kad bi' bio Bijelo dugme" Nenad Stevović (Klub kulture 2005.). Objavljene su video kasete "Uspavanka za Radmilu M." (Jugoton 1983.) za koju su scenario i režiju uradili Boris Miljković i Branimir Dimitrijević i "Ima neka tajna veza" (UFA Media / ZMEX 1994.) na kojoj je izbor spotova. Croatia Records je reizdala na diskovima sve ploče Bijelog dugmeta nastale do 1983. godine, kao i kompilacije "Sanjao sam noćas da te nemam (balade)" i "Rock & Roll-najveći hitovi 74-88". Polovinom 2005. godine Croatia Records je objavila prvih šest studijskih albuma u okviru box seta "Kolekcija", a kompilacija "'Ajmo curice, 'ajmo dječaci" je u Hrvatskoj deljena uz specijalno pakovanje Coca Cole. U SCG je licencno izašao CD box set "Bijelo dugme" (City Records 2004.) sa deset ploča snimljenih za Jugoton i box set "Bijelo dugme 1974-2004" {Music Star 2004.) sa četiri ploče objavljene za Kamarad.

Na inicijativu menadžera Rake Marića, Bijelo dugme se polovinom 2005. godine na kratko okupilo u postavi: Goran Bregović, Željko Bebek, Mladen Vojičić Tiia, Alen lslamovič, Zoran Redžić, Vlado Pravdić, Laza Ristovski, Ðiđi Jankelić i Milić Vukašinović. Svirali su u Sarajevu na stadionu "Koševo" 15. juna, u Zagrebu na "Maksimiru" 22. juna i beogradskom Hipodromu 28. juna 2005. godine. U Sarajevu i Zagrebu ih je gledalo po 65 000 ljudi, na beogradskom nastupu se okupilo preko 200 000 posetilaca ali je koncert loše ocenjen zbog slabog ozvučenja. Snimak sa tih nastupa objavljen je na duplom disku i DVD izdanju "Turneja 2005.".

Pesmu "Ne spavaj mala moja, muzika dok svira" obradila je grupa Nervozni poštar na ploči "Ništa više nije kao prije" (Jugoton 1988.). Istom pesmom pozabavili su se Sokoli Pere Lovšina (gosti Boris Bele i Bajaga) i objavili je na ploči "Satan je blazn zmatran" (Helidon 1992.) i na Bajaginom disku "Neizbrisano" {Biveco 1997.). Na disku "Ruža vjetrova" (Croatia Records 1996.) Gibonni je obradio pesmu "Loše vino". Slovenačka glumica Tanja Ribič obradila je pesmu "Nakon svih ovih godina" i pod nazivom "Zdaj odpiram oči" otpevala je na disku "Ko vse utihne..." (Helidon 1998.). Na disku "Ja sam mali Mate!" (Dallas Records 2002.) dečak Mate iz Hrvatske obradio je pesmu "A milicija trenira strogoću" preimenovavši je u "Policija trenira strogoću".

Štampaj / konvertuj u PDF / pošalji mejlom ovaj post

Štampaj / PDF / E-mail