Život je more, pučina crna,
po kojoj tonu mnogi što brode.
Nije mi srce plašljiva srna.
Ja se ne bojim velike vode.
Lome me vali, nose me struje.
Oseka sreće, a tuge plima.
Šiba me nebo bičem oluje,
al’ još se ne dam i još me ima.
U jutra rana plaše me senke
minulih dana.
Sećanja mutna kao u laži,
kao u snu…
Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve više padam,
i sve su jače ruke što me vuku dnu…
Možda će žena svilenog bedra,
koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra,
do nove žene do nove luke.
Život je more…
Pretplati se na:
Objavi komentare (Atom)
0 komentar(a):
Objavi komentar