Đorđe Balašević - Ilona

Jednog leta, s kraja sveta,
vozio sam putem sivim.
ja sam putnik, od tog živim.

Samo je podigla taj prstić svoj
i ja sam stao, otvorio njoj.
Ona je anđeo bila, sa greškom – bez krila, moj san, moja

Ilona, još se sećam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i svi oni momci?

Ilona, tvoja je slika moja ikona.
I čim se dignem ja joj namignem
i uvek tako počne dan.

Dobro guram, kroz život buran
i mada živim dosta sretno,
ja nemam nikoga konkretno,

uz kog bi bio i sretan i lud
i tako miran i siguran svud,
ja nemam nikog da mašta i priča mi svašta svu noć kao moja:

Ilona, još se sećam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i kapetan Kuka?

Ilona, tvoja je slika neka moja mala ikona.
I čim se dignem ja joj namignem
i uvek tako počne dan.

Slabo pričam, baš nisam vičan,
al’ sad reči idu same.
O, život piše ljute drame:

Ja znam detalje, sitnice o njoj,
al’ ne znam adresu, telefonski broj,
il’ nešto slično po čemu bih saznao gde li je sad izvesna

Ilona, još se sećam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i svi oni momci?

Ilona, tvoja je slika neka moja mala ikona.
I čim se dignem ja joj namignem
i uvek tako počne dan.

Lutko lepa, dobar dan…