Đorđe Balašević - Naposletku

Naposletku…
Ti si dobro znala ko sam ja
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata
Zalud izgužvana svila
To je tako…
Ne pravi od tuge nauku
Mami svetlo na sledećem bregu
Okopniće moj otisak na tvom jastuku
Kao “jezuška” u snegu…

Razbiću gitaru
Crn je mrak ispunjava
Odavno se svoje pesme bojim
Pomera u meni one gene Dunava
Pa ja tečem… i kad stojim…
Ali opet…
Dal’ bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati
I da je Ništa sve što nudim…

Naposletku…
Ti si navek znala da sam svirac
Brošić što se teško pribada
Da me moze oduvati najblazi Nemirac
Da ću u po reči stati
Da se neću osvrtati
Nikada…

Ređaš po vitrini fini porculanski svet
Al’ ja sam figurica bez žiga
Pazi… to je bajka
Što ti pada na pamet?
Fali ti baš ovaj cigan…

Ne, mila…
Tek u jesen otkriju se boje krošanja
Sve su slične u leto zelene
Naposletku…
Ti si dobro znala ko sam ja
Čemu suze, lepa ženo?

Draga moja, ti si navek znala da sam pajac
Moj je šešir šatra pomična
Usne, tice-rugalice, a u oku tajac
Da sam kaput sa dva lica
Da sam Gospo’n Propalica
Obična…

Naposletku…
Ti si navek znala da sam svirac
I da je nebo moja livada
Da me može oduvati najblazi Nemirac
Da ću u po reči stati…
Da se neću osvrtati…
Nikada…